Dragan Bošković, Úristen (Beograd: Izdanje autora, 2020)
1-2-3-4: All systems go! - Ovo je metaK-Kritika!!!......... U doba posthumanizma, kada se o revoluciji govori u pluskvamperfektu, svrha Úristen-a je da objavi da postoji književnost koja se ne miri sa inercijom, sa tišinom, sa redom. Zato se čuje: „(...) / želim da svako od vas proizvede neki zvuk, neku buku, / da vrisne, podigne glas, / da ispusti makar jedno m, jedno m, / jer želim da čujem revolution, braćo, / želim da čujem našu revoluciju!!!! / (...)” (2) Ove frekvencije, „o-pa-sne-frek-ven-ci-je”, pulsiraju uživo tvoreći okvir koga čini Bog i Bunt, nežni bunt, poput mačeta, poput mačete. Arena je topos, masa je želja koju pesnik-prorok-bard-luda oseća, kanališe, priziva, razvodi, zavodi, urla!!! Úristen je poetski eksces, potpuno uvredljivo negiranje klasike, treš, hardkor, speeeeeed! Úristen je „džuboks” a na volju vam i Bowie i „Eagles”-i i „Avathar” i „Amebix” i Leonard Cohen i Mark Cohn i Lou Reeeeed! Ovde nema mesta za nežne čitaoce, male građane, sablažnjive, snebivljive. Ovde je obnaživanje znak čistote, čistine, baš kao što je i sneg-u-crti-beo; „(...) / pun uspomena, kao jesen, jezik, mit, kao kazanova, / lutam sa jednim sočivom i bradom sve beljom, / belom kao kokain u slovenskoj antitezi, / s bogorodicom idem / (...)” (4) „(...) / i vozim kilometrima crnog heroina / (...)” (12) Svi valeri acid-a i ostalih psihotropija kovitlaju ovo meso književnosti željno svake turbulencije. Kanali, protoci, tjub, You-tube, poetsko-pripovedne su vene i kapilari nepresušne inspiracije pevanja na margini ali u centru srca i sve to stvara u nama ljubav prema haosu, uživanje u vožnji supkulturnim karuselom kroz underground, podzemlje, zatvore, čudesne gradove gde „(...) / i žuta cigla hoda, kalrdma, road, / i saints, i punks, i wheels go marching in, / (...)” (8). Put(ovanje), intenzivno traganje počinjeno počesto ludim vožnjama, čini uzbudljivom ovu entropiju kretanja, linearnu zbrku u svetu Úristen-a. Ovo hodočašće, koračanje ka Bogu, ka Úru i ka Istenu, talasne je prirode. Ono je tako germanski precizno, nepokolebljivo i nemilosrdno: „(...) / zaaaaa plamene jezike iz usta messerschmitt-a / zaaaaa one koji su razočarani i melanholični, / i za one koji to nisu / (...)” (4) a to znači da je atmosfera pesničkog vesela, predapokaliptična, opasnost se oseća, o njoj se peva s ljubavlju i u ekstazi: „(...) / i ljubav me luta, ljubav je lutajuća ruža / – što je više zalivamo, brže raste – / ljubav je aritmija, ritam mog hoda, / – oduzima dah, preskoči srce, korak zapne na tren, / trep! / (...)” (7) Egzil je prirodno stanje bića-koje-gori, dobrovoljan i u gradu usebljen. Gradovi su stanice (Pešta, Krakov, Peking, Kanzas...), mesta za grljenje, mnooooogo grljenja (jer samo nam to treba). Pesnička ekistika je živa, a personalni prostor L.S.-a, kao potencijalnog obličja D.B.-a zbog brzine i kretanja nije sfera, nije sferoid, elipsoid – on je metak. U gradu se ogleda čovek, u Sentandreji Andreja Prvozvani sa neprekidnom molitvom koja odjekuje, a moliva je nukleus pevanja... I sve je pomešano, sve je umiksovano, kao low-fi, kao high-fly, kao novo otrežnjujuće hipermoderno buncanje sa ešerovskim nemogućim pulsacijama i sa Rastkom, Bojićem, Benjaminom, Bašlarom i de Sent Egziperijem. O ljudi! Úristen je inicijacija, njegova recepcija ne ide na (metakkritičarski) recept, on se guta kao gorka pilula koja pali iznutra sve brže i sve jače. Oče naš je ispaljen iz lavirinta u kome se puštaju The Clash, Ave Maria!, Breaking the Waves. I zato se mogu čuti zvona koja „(...) / (...) odjekuju površinom vode / (površinom vode), / (...)” (10). Eho je kružan, tačnije spiralan, no sve jezgrovitiji, invazivniji i mi vidimo da moć nije uvek biti drugačiji, originalan (kome to treba kada su „sve priče već ispričane”) već da ona leži u pronalaženju novog delovanja na ljude, u nijansama energije koje se ne mogu opisati rečima zarobljenim među koricama i ekranskim okvirima (Bože (moj), ostadoh nedorečen!). Plač neba, glad za brzinom i smrt u anticipaciji spleteni u tekst, gravitiraju ka Sudnjem danu, koje sopstvo dočekuje u stanju „(...) / između molitvenog i psihodeličnog, / hodamo i ja, i moja budna sen, i lament moj, / (...)” (8) „(...) / dok moji stihovi hodaju po vodi, / sami bez ikoga, traga ne ostavljajući, jer oni su trag, / (...)” (12) Biće-koje-sluša/gleda/čita je ono koje je konstantno između nutrine, kože i obrazine pevajućeg. I zato se rokće u blatu života, zato se gori u požaru života, zato se oseća „lep bol u grudima” (6). I ne postoji ni gore ni dole jer, iako se Gospod priziva plakanjem, taj isti upravlja svim nekontrolisanim drajverima glavnog vokala: „(...) / i Ur ide, Isten me vozi, braćo, mustang, / i samo dodaje gas, brrrrm, iiiiiiiiii / (...)” (9) Road to nowhere is road to everywhere - ka životu kao i ka smrti i to “(...) / svih ovih dana u kojima sam jedino živ za mrtve / (za mrtve živ) / (...)” (10) Smrt je, poručuje sopstvo-koje-peva, materijalizovano i saobraženo u nešto bezopasno, kao mače, kao pripitomljeni fenomen, kao konstatacija kraja, tačka iza koje još ima nekih slova (a tek će ih biti-ti-ti-titi-tititititi!). Zato se peva o ekstremnim kretanjima „(...) / do hiperborejskih podzemnih stanica / (...)” (9), grozničavo, infantilno, ludistički, ludo i sveto i priziva na oslobođenost od misli i bezazlenu radost koju lirski frontmen deli „(...) / (...) kao blagoslov, kao uskrs, kao osmehe, / (...)” (8). Takav ritual, trans i radost zabiće se u vaše grudi poput metka, poput blagonaklone a oštre kritike, spremne da još jednom zavrti ovu singlicu zvanu Úristen.
Vladimir Perić, Metakritika, Enklava.rs
